Igračka kao pokretač razvoja deteta

Zavisnost od modernih tehonologija, „brži“ način života, hronični umor i stalni manjak vremena da se u dovoljnoj meri posvete svojim mališanima, samo su neki od brojnih rizika i izgovora današnjih roditelja koji se sve češće nalaze u problemu sa kojim se, čini im se, njihovi roditelji nisu sretali.

Zabrinjavajuće statistike Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora iz 2013. godine, koje govore da preko 60 odsto dece spada u kategoriju onih sa smetnjama u govorno-jezičkom razvoju, jasno upozoravaju da nešto nije u redu. Primera radi, pre samo dve do tri decenije, taj broj je bio sedam do osam puta manji. Iako je više faktora ispoljilo uticaj na tako negativnu statistiku, preterana izloženost modernim tehnologijama jedan je od uzroka koji se sve češće ističe.

Razmislite i sami, sigurno ste nebojano puta videli da se deca predškolskog ili ranog školskog uzrasta „smiruju“ tako što će satima biti prepušteni crtaćima i dečijim kanalima ispred televizora, tako što će im nekontrolisano biti „na usluzi“ kompjuter, tablet ili mobilni telefon, kako bi igrali igrice. Zarad mira u kući, čini se medveđa usluga deci koja u najosetljivijem i najintenzivnijem periodu razvoja (naročito do pete godine) gube dragoceno vreme gledajući šarene slike ispred televizora, bez ikakve neophodne ili u najmanju ruku uz nedovoljnu stimulaciju njihovog razvoja.

Neosporno je – tehnologija će vrlo verovatno biti sastavni deo života naših mališana kada odrastu. Međutim, u periodu intenzivnog razvoja deteta, kompjuteri, tableti i telefoni nisu im neophodni, a još manje im je potrebno da znaju da ih koriste. Naprotiv, u ranom detinjstvu proizvodi moderne tehnologije ne smeju da dobiju status igračke, jer to i nisu – u suštini su samo prepreka u razvoju intelektualnih, govorno-jezičkih i motoričkih potencijala vašeg deteta. Igra kod male dece pozitivno utiče na razvoj neuralnih sinapsi. Prema istraživanjima dr Frosta (2000), kod dece koja se ne igraju, mozak je za 20 do 30% manji od normalne veličine za njihov uzrast. Zato je umerenost u izlaganju dece uređajima moderne tehnologije jedan od prvih saveta koji dobijaju roditelji koji se u kabinetu Logopraxis obrate za pomoć u savladavanju govorno-jezičkih problema.

Stručno stimulativni rad logopeda, sa decom koja ne prate Norme govorno-jezičkog razvoja za svoj uzrast, pored adektvatnih logopedskih instrumenata i edukativnog materijala, u velikoj meri se oslanja i na korišćenje različitog didaktičkog materijala. Istaknuto mesto među didaktičkim igračkama zauzimaju upravo one koje u velikoj meri održavaju pažnju i koncentraciju, ali i motivišu decu u savladavanju govorno-jezičkih poteškoća.

Ovo nije slučajno, jer prave igračke su dragocene za pravilan psiho-fizički razvoj deteta, neizostavan su uslov razvojno podsticajne igre, pa se zato posebna pažnja usmerava na njihov pravilan odabir. Igračke moraju biti sastavni i neizostavni deo odrastanja svakog deteta. One ne samo da izazivaju osećanje sreće kod dece, već direktno utiču i na detetov pravilan rast i razvoj.

Zato i roditelj mora da odabere odgovarajuću igračku za dete, koja je prilagodjena kako detetovom kalendarskom uzrastu tako i njegovim interesovanjima, ali i da mu pomogne da nauči da se igra. Jer, ako dete igračku dobije suviše rano, može da bude obeshrabreno nesposobnošću da je upotrebi na pravi način, pa samim tim i da je odbaci. Tako se u prvim mesecima, bebama preporučuju zvečke i gumene igračke. Zvečke, jer ih vizuelno i zvučno stimulišu, dok pomoću gumenih igračaka  dete razvija svoje prve motorne sposobnosti, stiče sigurnost u držanju i hvatanju odredjenih igračaka, vežba stisak ruke…

U drugoj godini dete počinje da se igra sa igračkama ,,vuci i guraj” , u tom periodu počinje da prohodava pa pomoću tih igračaka stiče motornu sigurnost i ravnotežu, a vremenom ispoljava interesovanje za igre sa kockama, koje u velikoj meri privlače njihovu pažnju. Lavirinti i rolerkosteri na bazi lavirinata, ako se deci nude od lakšeg ka težem, pored motorike, razvijaju pažnju i koncentraciju, baš kao i slagalice koje takođe daju pregršt mogućnosti da deca uz pomoć roditelja spoznaju nove pojmove.

Kroz zajedničku igru sa takvim igračkama, roditelj treba da se trudi da strpljivo radi na obogaćenju rečnika, jer deca najlakše usvajaju govor i reči vezane za predmete i igračke iz njegovog neposrednog okruženja. Kada se igračka pravilno odabere, ona postaje osnova i pokretač  razvoja  deteta, ali i saigrač deteta u igri, „drug“ u usamljenosti čak i kada roditelji ne mogu da se potpuno posvete detetu.

Igra je ta koja razvija sposobnost samostalnog rešavanja problema, podstiče bolju koncentracija i pažnja, vizuelno opažanje, ostvaruje se interakcija sa detetom i na taj način bogati se njegov rečnik. Za razliku od beskorisnog prevlačenja prstima preko tableta ili mobilnih telefona novije generacije, kroz igru sa kvalitetnim i pravilno odabranim igračkama, koje svojim različitim oblicima postavljaju pred mališane motoričke zahteve,  razvija se i fina motorika šake deteta, neophodne za kasnije ovladavanje tehnikom pisanja. Kroz igru dete razvija maštu, postavlja sebi odredjene ciljeve, smišlja prepreke koje kasnije samostalno treba da prevaziće, ostvaruje bolje socijalne odnose sa vršnjacima, a samim tim je srećnije i zadovoljnije. Ako je igra dokazani način za pravilan razvoj deteta, kvalitetna igračka je sredstvo za dostizanje tog cilja.

Čovekov mozak se najintenzivnije razvija upravo tokom razvojnog perioda, od druge do pete godine, pa je zato taj period i najosetljiviji i najbitniji za razvoj deteta. Melanija Klajn, dečiji psihoanalitičar koja je izgradila tehniku „terapija igrom“ (play therapy), znala je da kaže da „kada neko dete ne može da se igra, treba da se zabrinemo kao kada odbija da jede ili spava“.

Zato se kao nedvosmisleni  savet roditeljima nameće da odabirom kvalitetne i podsticajne igračke uvedu svoje mališane u igru, umesto da ih prepuste pogubnom i pasivnom uticaju savremenih tehnoloških uređaja.