Disgrafija je poremećaj koji se ogleda u nesposobnosti deteta da savlada veštinu pisanja. Ona se manifestuje poremećajem rukopisa, bez obzira na intelektualni potencijal deteta, a često je povezana sa problemom dezorijentacije. Česta je zabluda da nastaje zbog nepoznavanja pravopisa i gramatike.
Disgrafija se po pravilu javlja zajedno sa disleksijom (poremećajem čitanja) i diskalkulijom (poremećajem računanja), pa deca koja se susreću sa ovim problemom imaju pred sobom složen izazov koji ih ometa u savladavanju školskih veština.
Disgrafija se manifestuje neurednim i nečitljivim rukopisom, dete piše sa desne na levu stranu, kao u ogledalu. Ne razlikuje slova sličnog oblika i glasove slične po zvučnosti (p-b, t-d, j-lj, š-ž…).
Spajanje dva slova u jedno je karakteristično za ovu decu, koja takođe menjaju mesto slovima, ne prate liniju u svesci, pišu ukrivo. Takva deca menjaju redosled slova u rečima i reči u rečenici. Njihova rečenica često je gramatički nepravilna.
- Ko i kada postavlja dijagnozu disgrafije?
Dijagnozu disgrafije postavlja diplomirani defektolog- logoped. Dijagnoza se ne postavlja pre navršene devete godine života deteta.
- Kako logoped može pomoći detetu u savladavanju tehnike pisanja?
Disgrafija kao složen proces zahteva sveobuhvatne tretmane u savladavanju tehnika pisanja i razumevanja napisanog. Počinje se sa vežbama za započinjanje tehnike pisanja, vežba se povećanje snage i spretnosti prilikom pisanja.
Tretmani počinju sa pisanjem izolovanih slova azbuke, ovladava se znacima interpunkcije, vežba se analiza slova u reči, kako bi se kompletna reč pravilno napisala. Rade se vežbe poštovanja razmaka među rečima.
U završnom delu terapije, na tretmanima se prelazi na pisanje rečenica, pisanje tekstova po diktatu i samostalno pisanje sastava na određenu temu.
minimalno traju logopedski tretmani osoba sa problemom disgrafije
- Negativan uticaj disgrafije na postignuća u školi
Deci koja imaju problem u pisanju, veoma često su izloženi ismevanju vršnjaka. Ona dobijaju loše ocene na testovima, čak i ako imaju normalan ili iznadprosečan intelektualni potencijal. Nastavnici i roditelji im, u nepoznavanju prirode disgrafije, najčešće dodeljuju epitet ,,lenje dece“, koja su nezainteresovana za postizanje odličnog uspeha u školi.
Često u takvim okolnostima, deca posežu za druženjem sa problematičnom decom ili se potpuno povlače u sebe, pa ostvaruju loše socijalne odnose u okruženju i u školi. Dete i sa roditeljima sve slabije komnicira. Ono postaje emocionalno nesigurno i ima sve manje samopouzdanja i vere u svoje potencijale i moguća postignuća.
