Posao logopeda često nije lak, ali se sve teško zaboravi kada se pojave one baš lepe epizode. A ovo je priča o jednoj od brojnih takvih minijatura sa posla, koju do sada nikako nisam nalazila vremena da napišem, a već neko vreme imam potrebu da to podelim. Priča je o ljubavi.
Da ne bih dužila sa uvodom, krenula je sasvim uobičajeno. Sredinom oktobra, mama Ankica obratila nam se putem zvaničnog Instagram naloga Logopraxisa:
– Dobar dan, želela bih da zakažem termin kod vas za svoju petogodišnju devojčicu koja ima problem sa izgovorom glasa R. Naime, živimo u Nemačkoj i naredne dve nedelje smo u Kragujevcu na odmoru i jako bi mi značilo ako bismo u tom periodu mogli što češće da dolazimo kod vas.
– Naravno, mislim da ste dolazili ranije – usledio je moj odgovor. Iako su kapaciteti bili gotovo popunjeni, uvek smo se trudili da u ovakvim situacijama pomognemo našim ljudima koji žive van Srbije.
– Da, dolazili smo ranije – prijatno je iznenađena bila Ankica. Nije očekivala da ću se sećati, obzirom da je prethodno viđanje bilo baš kratko, kada je devojčica imala oko 2 godine. Zabrinuti i savesni roditelji tada su na vreme želeli da provere da li je sve u redu sa njihovom ćerkicom. Obzirom da je i tada sledio put u Nemačku, iz kabineta su poneli nekoliko saveta i smernica šta i kako raditi u narednom periodu u porodičnom okruženju.
– Sećam se princeze Une… – odgovorila sam. I zaista jesam, tri godine kasnije. Većinu mališana sa kojima radim dobro upamtim, jer su svi oni mali svet. U tom svetu uloga nas logopeda je da budemo zamajac, da im pomognemo i pokrenemo neke bitne procese. Preslatka i već tada harizmatična Una me je kao mala osvojila, jer se i tada videlo da je u pitanju posebno dete. Kada sam rodila ćerkicu dogovor između mog muža i mene bio je da predložim tri imena, a da tata odabere. Upravo ova slatka Una bila razlog zašto je to ime bilo u užem izboru, tata je izabrao ime Emilija.
– Ona je oduševljena što je se sećate – napisala je mama Ankica, a i meni je bilo drago i gotovo neverovatno da se Una sećala našeg prvog susreta, iako je tada imala samo 2 godine. Prvi termin smo zakazali već za ponedeljak. – Ima poteškoća i sa glasovima LJ i Č, pored glasa R, pa nam vi predložite dinamiku rada. Odgovaralo bi nam i da po povratku u Nemačku vežbamo preko skajpa.
Sa tretmanima smo počeli, po dogovoru, u ponedeljak, a mama Ankica je želela da maksimalno iskoristi vreme provedeno u Srbiji. Logopedi u Nemačkoj nisu mogli da pomognu Uni, jer je R koje je govorila bilo sasvim prihvatljivo za nemačko govorno područje, koje podrazumeva nešto mekši izgovor. Zato je mama Ankica zatražila da svaki slobodan dan tokom boravka u Kragujevcu iskoriste kako bi vežbali pravilan izgovor glasa, onako kako ga mi u srpskom jeziku izgovaramo. 
Kada je došla, Una je na prvu loptu ozarila prostoriju svojim osmehom, jer osim što me je prepoznala, oduševila se onim što je zatekla. Prostor koji je mislila da će joj posle dve godine biti poznat izgledao je potpuno drugačije. Osim što je promenjen raspored kancelarijskog nameštaja, kao i svako drugo dete u našem kabinetu, oduševio je deo gde se sprovodi senzorna integracija, sa bazenom sa lopticama, drvenom kuhinjom, strunjačama i drugim elementima.
Tokom dve nedelje smo uživali. Una je prepametna devojčica, znatno zrelija od svog uzrasta i u rekordnom roku je uspela da usvoji sve što sam kao logoped tražila od nje, pa je i glas R vrlo brzo legao na svoje mesto. Svakodnevno su je, uz mamu Ankicu, pratile starija Nika i mlađa Lola, koje nisu propuštale tretmane i takođe se radovale svakom novom dolasku.
Svaki od tih oktobarskih dana bio je zapravo novi dan pravog Miholjskog leta, prepunog sunca, energije i pozitivne atmosfere, ali i dan u kojem su Vojvodićke kroz igru naučili nešto novo, ali i ja uz njih. Uživala sam u njihovim pričama, neobičnoj, na momente bajkovitoj povezanosti i dogodovštinama sestrica. Dodatno smo se povezali, kako sa curicama, tako i sa mamom, smejali se i uživali tokom rada, usput razmenjivali puno toga, ali i za jako kratko vreme razvili neslućeni odnos poverenja i ljubavi.
Ko me poznaje lično zna da sam se u Kragujevac doselila pre 6-7 godina, rođena sam Beograđanka, pa sva poznanstva započinjem od nule, što je nekada hendikep, ali neretko bude i prednost u stvaranju prijateljstva. Da je odnos sa Vojvodićkama brzo prešao na potpuno neočekivani i meni za tako kratak period neslućeni nivo postala sam svesna onog dana kada smo trebali da se rastanemo i pozdravimo, na dan poslednjeg planiranog tretmana u Logopraxisu. Bio je to dan pre nego što su Vojvodićke trebale da krenu put Nemačke.
Selidba je i zrelim ljudima jedan od većih stresova u životu, ali tek deci rastanci baš ne idu od ruke, naročito kada se emotivno vežu. Ipak, iako smo provele prelepo i intenzivno vreme nisam očekivala da će se Vojvodićke baš toliko vezati posle nepune dve nedelje druženja kroz logopedske tretmane. Naročito jer znam da su to srećna, negovana deca, kojima u životu pored vrlo posvećenih roditelja, potpuno usmerenih na porodicu, po najmanje manjka ljubavi.
Iako je poslednji susret na prvi pogled delovao pomalo uobičajeno, osetila sam da su devojčice baš tužne, pre svega Una. Ipak oprostile smo se bez suza, pozdravile srdačnim osmesima, pre nego što su otišle sa mamom kako bi se spakovale i sutradan krenule na preko 1.500 kilometara dug put do Hekstera, malenog gradića maltene u samom srcu Nemačke. Tata Vlada je, poput brojnih zdravstvenih radnika iz Srbije, dobio zaposlenje u tamošnjoj bolnici.
Veče je vreme koje posle radnog dana potpuno posvećujem svojoj porodici, tada telefon retko uzimam u ruke, pa mi je sve dok nisam krenula na počinak promakla poruka pristigla oko 22 časa:
– Evo Unče mi već pola sata plače i kuka kako hoće kod Jasmine… – napisala je Ankica, a već jaku emociju pojačala su tri slomljena srca na kraju poruke.
Una se očigledno hrabro držala kada smo se videli poslednji put, ali je tuga zbog rastanka prevladala u večernjim satima. Već je bilo suviše kasno da odgovaram, pa sam to ostavila za ujutru. Ipak, izjutra me je preduhitrila nova poruka:
– Jasmina, ona samo pita za tebe, kada će da te vidi. Sinoć je jedva zaspala koliko je plakala. Jutros prvo što je pitala je opet kad će da te vidi da te zagrli…
Potresla sam se.
– Sreća moja, mnogo je volim. Dođite u kabinet oko 10,30h, spremila sam joj jedno iznenađenje. Popričaću sa njom.
Kao i uvek, Vojvodićke su bile tačne. Una je sa vrata ušla, bila je vidno tužna, suzica se iz oka skotrljala niz nežni dečji obraz. U ruci je držala roze buket cveća, koji je spremila da mi donese, prišla je i snažno me zagrlila. Tako snažno, da bi me taj zagrljaj otopio i da sam od kamena. Neuspešno sam se trudila da se suzdržim i zbog nje krišom obrisala suzu kada sam je postala svesna.
Opet, po ko zna koji put otkako radim sa decom, mi se potvrdilo da je nama odraslima teško da dokučimo u potpunosti način na koji deca zavole, ne možete naći obrazac. Decu ne možete prevariti, ne možete se pretvarati, ona prosto osete osobu, brzo znaju da li im ona prija i kada to urade – ona zavole baš ovako, snažno i beskompromisno.
Najveći blagoslov ovog posla je osetiti tu ljubav.
– Una, spremila sam ti poklon pred put – rekla sam joj, kada smo sele i predala joj Baš dobru priču – edicija Putovanja, koja je omiljena igračka mališana u Logopraxisu. – Sigurna sam da će ti se svideti, a moći ćeš da se igraš sa sestricama, pa i sa mamom i tatom kada ste zajedno, kada putujete, kada ponovo budete dolazili u Srbiju.
Objasnila sam joj da ovo nije kraj, već samo naš početak, da ćemo se ponovo viđati i družiti kada budu ponovo dolazili u Srbiju. Nije joj mnogo trebalo da i ona mene pozove u Nemačku, da idemo zajedno na planinu, da… Možete misliti šta sve iskrena, neiskvarena dečija mašta može da isplanira u tim trenucima. Najbitnije, značio joj je taj susret, Una se primirila i prihvatila rastanak.
Mahnuli smo jedni drugima, poslali poljupce, svesni da je to definitivno značilo “Do viđenja”. Nije više bilo one tuge. Zapravo sam iz kabineta izašla srećna. Bogatija za divnu Unu i Vojvodićke, koje su zasigurno zacementirale posebno mesto u srcu ove njihove logopedice.
Posle pauze zbog novogodišnjih i božićnih praznika, krenuli smo sa radom u 2021. godini, a već posle nekoliko dana u poštanskom sandučetu sačekala me je plava koverta. Ne ona od koje većina Srba beži i pred kojom zaključava vrata, kada vidi da ih poštar donosi, već – pravo, lično pismo. Ne pamtim kada me je tako nešto iznenadilo, izgubili smo naviku da šaljemo pisma. Šteta, tim činom smo iz života odstranili veliki deo romantike, prisnosti i specifične povezanosti koju ona donose primaocu.
Pogled na poleđinu na kojoj je pisalo ime pošiljaoca i adresa izazvao mi je osmeh na licu i razlio toplinu oko srca. Pomislila sam – u njihovoj divnoj bajci pisma i dalje postoje. Vojvodićke ne da me nisu zaboravile, već su se i potrudile da iz belog sveta, dva meseca kasnije, pošalju novogodišnju i božićnu čestitku:
– Draga naša Jasmina, od srca želimo tebi i tvojoj porodici srećnu, zdravu i uspešnu 2021. godinu, a Logopraxis timu srećno preseljenje i uspešan početak rada na novoj lokaciji. Vole te tvoje Vojvodićke!
Svi u timu željno iščekujemo i radujemo se prelasku Logopraxisa u prostorije novog, znatno prostranijeg logopedskog i razvojnog centra, koji će značajno unaprediti uslove rada pre svega za sve one mališane kojima bude potrebna naša pomoć, a zatim i nas terapeuta. Finiš višegodišnjeg projekta se polako približava, ostvarenje vizije je svakog dana sve bliže, a Vojvodićke su i posle više od dva meseca zapamtile koliko je to značajna stvar za sve nas.
Verujem da će nas prilikom narednog dolaska u Kragujevac Una i moje Vojvodićke baš tamo ponovo obići. Glasiće možda više nećemo morati da ispravljamo, ono strašno R smo već savladali. Samo ćemo se družiti, jer to je ono što pravi prijatelji rade.
